Ostecenje
sluha kao Bozji dar
 "Bog
daje, ali i uzima..." Velika se vecina ljudi za svoje nedostatke,
odnosno posebnosti, uvek pita: "Zasto mi je Bog uzeo ovo ili
ono". .. A samo mali broj ljudi, verujem, razmislja poput mene:
BOG UZIMA , ALI I DAJE...
Bog mi je uzeo sluh, ali dao mi je gluvocu, dao je mojoj porodice
moje dve "uciteljice zivota" (jednu uciteljicu i jednu
doktoricu), mog supruga, mnoge prijatelje kojima zahvaljujem na
podrsci, kao i one koji mi nisu prijatelji (i takvima isto zahvaljujem,
doduse ne na podrsci, vec na tome sto su svojom prisutnoscu u mom
zivotu ukazali da ne budem poput njih).
Moje ostecenje sluha kao dar, zasto da ne?
I u tisini ima puno zvukova, tisina takode moze lepo da ispuni zivot.
I nikada nisam razumjela ljude koji svoje ostecenje sluha ili kada
se tako nesto javi kod njihove dece, smatraju tragedijom. Ipak nisam
sigurna da cete razumeti moju srecu citajuci ove retke...
Bilo je to 1966. godine. Moja mama je imala tezak porodaj a sve
zbog moje upornosti da mi silazak na svet ne bude na glavu, vec
da se docekam "cvrsto" na noge. Ta moja upornost izmucila
je mamu, ali i mnoge druge kasnije u zivotu. Sam porodaj nije ostavio
nikakvog traga na meni. Bila sam, kazu, zivahno i debeljuskasto
detence.
Vec sa 5 meseci vec sam spretno mahala rukicama da dozovem mamu.
Prohodala sam sa 9 meseci i u isto vreme prestala nositi pelene.
Pocela sam uskoro sricati prve slogove, prve reci i recenice. Mnoge
su rijeci bile nepravilno izgovorene, ne zato sto nisam cula, nego
zato sto sam cula nepravilno izgovorene glasove svojih roditelja
koji imaju potpuno ostecenje sluha. Samo mi je moja sestrica pravilno
tepala, jer ona je bila "samo" nagluva.
Negde pre druge godine zivota, kada sam htela zapoceti svoju govornicku
karijeru, zadesila me je upala srednjeg uha. Sledilo je lecenje
penicilinom i streptomicinom (danas zabranjen) kao deo terapije.
Ne secam se glasova, ali secam se, zivo, svih slika iz tog vremena.
Vec sam se od ranije znala jako uspesno koristiti rukama u saopstavanju
svojih zelja kao i u svakodnevnom obicnom decijem govoru. Medutim,
niko tacno ne zna kako je i zasto sluh "nestao". Primecivali
su da su mi ruke postale izrazajnije u prenosenju misli i osecaja.
Vise nisam trcala kada je neko dozivao moje ime, nisam se vise odazivala.
Niti sam vise pokazivala zvono kada je neko zvonio. Tata mi je rekao
da su se, tada, normalno, zabrinuli. Odveli su me na razlicite analize.
Nalaz je bio jasan: znacajan obostrani gubitak sluha, moguca posljedica
streptomicina i penicilina. U centru za rehabilitaciju sluha i govora
rekli su da je uzrok nasledna gluvoca!
Sto je, tu je. Nista se nije znacajno promenilo u nasim zivotima,
samo me vise nisu glasno dozivali, vec jednostavno mahanjem ruku
ili prenosenjem vibracija na daljinu (kada je pod bio drven bilo
je dovoljno lupiti nogama ) Tata, mama i ja bili smo sretni pricajuci
mnoge price. Rukama sam smisljala prve lazi. Citala sam prve slikovnice,
a nesto kasnije, sa cetiri godine, pocela sam i pisati prve recenice.
Secam se, volela sam tatine price, price ispricane na gestovnom
jeziku. Rado sam gledala i Mikijeve almanahe. Sanjala sam mnoge
snove. Jedino se moja sestrica bas nije odusevljavala mojim rukicama.
Njoj je smetalo sto uvek kada dodu tatini i mamini prijatelji koji
imaju takode ostecenje sluha kao i mi, eto mene, glavne zvijezde
zabave... Sve sam htela da saznam, sve sam zelela da kazem,sve reci
svima! Jasno da su svi tatini i mamini prijatelji govorili gestovnim
jezikom. To je bila za mene ravnopravnost . Ali, kada su dolazili
oni koji cuju, ljudi koji samo ustima govore, samo sam mudro klimala
glavom i bezala medu svoje knjige, stripove i Mikijeve almanahe.
Moja baka po tati za mene bila je prava napast. Dosadna, cangrizava
baka, koja govori ustima i uvek me uhvati kada se pokusavam usunjati
u njenu sobu. Ta soba, bakina, za mene bila je rajski vrt. Cega
sve nije bilo u njenim ormarima...
Najlepse su bile knjige. Velike, debele, nerazumljive i zato privlacne...
Gestovni jezik (govor rukama) kao prva svakodnevna informacija
i pisana rec bili su mi najvazniji. Volela sam svoj svet tisine
i knjiga. Tolike sam snove sanjala...
Godine su prolazile u mojim istrazivanjima i beskrajnim pitanjima
na koja su svi clanovi moje porodice strpljivo odgovarali.
Malo, po malo shvatila sam vaznost i korisnost govora ustima. Bio
mi je takav govor potreban za neke moje akcije... Npr. jednom, kada
sam imala oko cetiri-pet godina, imala sam ceste upale grla, tako
da je mama odlucila ne dati mi nikakvo hladno pice, ukljucujuci
i obicnu vodu iz vodovoda. Odlucila sam smisliti plan kako da dobijem
vodu. I tako, pocela sam se previjati u krevetu kao da sam tesko
bolesna. Moja "gluma" bila je toliko uverljiva da su odmah
alarmirali mog strica koji je dojurio "ficom" i odmah
su me vozili u bolnicu. Doktor, koji me primio, poslao ih je sve
napolje iz ordinacije i poceo pregled razgovorom. Tada sam mu govorom
ustima morala objasnjavati sto hocu. Dobila sam svoju casu vode
i kao pobednik izasla iz ove situacije. Doktor se nasmejao mojima
i rekao im da mi nije apsolutno nista i da mi daju vode, ali i da
pokusaju da razviju kod mene govor.
 Na
selu gdje smo imali vikendicu, bilo je mnogo devojcica mog uzrasta.
Zaista sam volela da posmatram kako se sluze svojim govorom ustima,
no nisam samo htela da gledam. Zelela sam da ucestvujem. Znanja
za to sam imala, trebala sam samo smisliti nacin kako da im se priblizim
i budem jedna od njih. I tako, malo po malo ...upoznavala sam jos
jedan novi svet i naucila funkcionirati u tom svetu. To je iziskivalo
odredene napore u citanju s usana, stalnu koncentraciju na ono sto
se dogada. Stalno je trebalo biti u toku. Jednostavnije mi je bilo
da ja budem glavna i da ja puno pricam, barem sam znala o cemu se
vodi razgovor. Za to je trebalo puno pripreme, puno novih znanja
i ideja. Drustvance je htjelo uvek nove i nove stvari i igre. Ti
zahtevi okoline cesto su bili naporni, pa sam i stoga cesto trazila
i nalazila mir i spokoj unutar svoje obitelji i svojih knjiga. Oni
mi nisu bili naporni, oni su bili moj svet. Njih sam vise od svega
volela: tatu, mamu i stariju sestricu, gestovni govor i moje knjige,
stripove...
U prvim razvojnim fazama zivota posebno treba voditi racuna o kognitivnom
razvoju.
Sticanje novih spoznaja i informacija vazniji su za normalan razvoj
deteta od ucenja govora.
Govor dolazi sam po sebi kada vec postoji znanje, a ono je preduslov
u stvaranju motivacije za ucenje, a time i ucenje govora.
Detetu ne treba oduzeti dragocjeno vreme u njegovu razvoju dosadnom
i mukotrpnom rehabilitacijom slusanja i govora.
U prvim fazama detetova zivota i odrastanja najvaznije je pronaci
sistem komuniciranja koji mu omogucuje normalno i optimalno primanje
informacija.
Nastavak teksta na www.crodeafweb.net
|
